Сећам се,птичице су цвркутале, пчелице су зујале, лептирићи су безбрижно летели, цветићи су се огледали.Док су сви уживали нико није приметио да је јесен тако близу.
Једног јутра радосно сам истрчала напоље, приметила сам да више нема цвркута птица ни зујања јутарњих пчелица ни лептирићи ранораниоци не лете, цветићи су се савили и њихова боја је избледела.Све изгледа као да је болесно и да више нема живота у њима.Изгледа тако тморо и тако никакво као да је све заспало у један дубоки сан и да се из тог сна никада неће пробудити.Ни јутарња киша као да није жива.Највише је у мојој башти тишина.Латице су почеле да падају од суморне кише.
Мада када са друге стране погледам некад ми баш прија тишина.
Катарина Вјештица
Веома леп опис природе.Види се да си уживала у писанју колико је чаробан.
ОдговориИзбриши