Трешња у цвету

После дуге хладне зиме,коначно је стигло пролеће.Дрвеће је почело да пупи.Цветићи су промилили своје главице,и са одушевљењем дочекали пролеће.Пролеће красе мноштво висибаба и љубичица.Голо дрвеће почиње да шије своје хаљине.Пчелице се већ увелико сшремају за пролећни рад.Кад на сваком кораку буду цветови,пчеле ће изаћи из кошница и својим ногицама покупити полен.Један од њихових омиљених полена је трешњин полен.Уцветало дрво трешње њима личи на један огромни лепи бели цвет.Када се приђе дрвету трешње чује се зујање пчела.Волим пролеће јер се цела природа буди,јер је лепо време.Али ипак више волим лето јер се тада иде на море.
Ксенија Перак

Када се дете роди цео свет се радује а оно плаче, живимо тако да када умремо цео свет плаче а ми се радујемо

Седим у свом топлом дому и тугујем због смрти патријарха Павла.Ту су мама и брат. С татом смо у мислима јер он није ту. Отишао је да се поклони нашем пастиру патријарху Павлу.

На телевизији слушамо његове поруке свом народу. Једна је посебно дошла до мог срца.Размишљала сам како свако тек рођено дете плаче кад се роди, јер не зна шта је живот. Његова породица је срећна јер је на свет дошао један мали живот. Радују се томе и имају планове за њега.Док дете одраста уче га многи људи: родитељи, родбина , другови, васпитачи, учитељи...Сви по мало доприносе. Уче га добрим делима. Да буде добар човек, да се придржава народних пословица.

Наш патријарх се придржавао сваке, а нарочито оне којакаже: „ Ко тебе каменом, ти њега хлебом“.Једном је на Косову ишао да обиђе цркву. На путу до ње нека деца су га гађала блатом и камењем.Патријарх се није наљутио на њих, већ им се само насмешио. Следећи пут када је туда пролазио, напунио је џепове бомбонама и таман када су хтели да се непријатељски поставе према њему, дао им је бомбоне.

Дивим се том његовом поступку, а чак се помало и чудим.Кад мало боље размислим, он то није урадио да би сачувао себе, већ из љубави према деци, из љубави према човеку.Хтео је да им покаже да није зао човек. Његова неизмерна љубав према сваком живом бићу, била је присутна у сваком његовом делу. Живот јесте пун препрека од којих не треба бежати већ покушати да их с вером у Бога решимо.Живот се не може пустити да тече у злоби већ у љибави и доброти.Најпре ће нама неко бити узор, угледаћемо се на њега по доброти, а касније ће мо ми некога водити кроз живот. Патријарх Павле је многима био узор. У животу је чинио много добрих дела и није се бојао смрти. Знао је да ће његова душа отићи у небеса , код Бога.

Оставио нам је мудре савете и учио нас својим примером, јер није само говорио већ је своје речи спроводио у дела.

Ања Вранеш IV-3

Човек има право да гледа другог човека одозго једино када жели да му помогне да се усправи

Свака особа се роди као мала, слабашна стабљичица коју треба уздићи на танане ножице и показати јој прави пут. Њој треба помоћ, наша помоћ да је научимо да постане човек, да разликује добро и зло и да буде вољен.

Патријарх Павле је био један од људи који је скроман, добар и чистог срца.. Желео је да свима пружи помоћ и живео је за то. Знао је да добро дело чни човека. Знао је да је важно да не будемо нељуди и да не понижавамо слабије. Учио нас је да на њих гледамо као на себе. Ми се нисмо родили јаки, учили смо кроз живот и даље учимо како да останемо на правом путу истине и доброте. Некада напредујемо ситним а некада крупним корацима.

Патријарх је помагао многима, занемарујући њихов изглед и новац. Данас ми бројимо сваку пару и трпамо у џеп.Сиромашнима не помогнемо. Некоме живот је игра. Све што треба купи својим прецењеним новцем. Не размишља да се неко сада бори за живот који је вреднији од новца. Сигурно нећемо зажалити ако пружимо помоћ неком од оних којима је то потребно. Можда захваљујући нама неко упорно корача правом стазом. Наше мало, некоме је пуно па зато: доброта, љубав и хуманост има разлог да се развија.

Патријарх Павле нас је научио да човек има право да другог гледа одозго једино кад му помаже да устане да се усправи. То сада знам и трудићу се да у животу увек поступам тако и да дам мали допринос лепшем животу за све.

Тара Поганчев IV-3

Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро, остаје заувек

Као звезда сија,са небеса плава,

Душа нашег српског патријарха Павла.

Има добро срце, савест му је чиста,

Попут дечјег ока, стално ће да блиста.

Ширио је радост, племенитост, доброту,

Он је свет красио и дао му лепоту.

Пуна умотворина, била му је глава,

Желео је сложан свет, не треба му слава.

Сиромашне и богате, гледао је исто,

И зато му је срце, велико и чисто.

Сад је међу анђелима, добио је крила,

Та крила су дар од Бога за њега, за сина свога.

Као звезда сија,са небеса плава

Душа нашег српског патријарха Павла.

Тара Бајат IV-3

Човек има право да гледа другог човека одозго једино када жели да му помогне да се усправи

Родитељи ме уче да никог не гледам са висине. То је ред који се у нашој кући поштује. Мам је увек ту да ме врати на прави пут када нешто погрешим. Она ме воли и баш зато ми не дозвољава да радим шта хоћу. Драго ми је што имама неког таквог поред себе.

Она ме увек учи каже: „ Помози другу. Ако ти имаш, а он нема , дај му. Ако ти можеш, а он не може, помози му.Ако ти знаш, а он не зна, , научи га.“ Ја се увек трудим да будем добра другарца и да помогнем осталима. Никада не очекујем да ми врати доброту истом мером. Мени је довољно то што ћу се ја осећати срећном када некоме помогнем. Ако видим да је неко погрешио, али се искрено каје, ја му опростим, јер нико се није научен родио. Сви ми грешимо.Треба да разумемо кад се неко покаје. Треба дати прилику онима који хоће да се пораве. „Лако је рећи, али је тешко исправити. Лако је увредити али је тешко поново задобити поверење друга,“ ово ми мама често говори.Научила сам да је лако слагати, али је понекад тешко рећи истину. Колико год истина била болна или се стидиш да је кажеш, боље је рећи јер увек има неко ко зна шта је истина па и кад ти се чини да то нико не зна.

На веронауци смо разговарали о патријарху Павлу и сазнали да је из веронауке као дечак имао и двојку.То га није спречило да постане патријарх. Многи људи су учили на његовим примерима. Многима је био пут до среће. Дивим му се. Дивим се његовом стрпљењу. Мислим о томе како је он све знао, како је био мудар и добар.

Имао је један циљ да сви људи буду срећни. Оставио нам је пут којим треба ићи, једини прави пут кроз живот, Једни другима треба да помогнемо, треба да ширимо срећу, радост, весеље и мудрост.

Покажимо да нам је стало до наше будућности и до будућности генерација које долазе за нама.

Маша Кнежевић IV-3

У мојој башти све је мирно

Сећам се,птичице су цвркутале, пчелице су зујале, лептирићи су безбрижно летели, цветићи су се огледали.Док су сви уживали нико није приметио да је јесен тако близу.
Једног јутра радосно сам истрчала напоље, приметила сам да више нема цвркута птица ни зујања јутарњих пчелица ни лептирићи ранораниоци не лете, цветићи су се савили и њихова боја је избледела.Све изгледа као да је болесно и да више нема живота у њима.Изгледа тако тморо и тако никакво као да је све заспало у један дубоки сан и да се из тог сна никада неће пробудити.Ни јутарња киша као да није жива.Највише је у мојој башти тишина.Латице су почеле да падају од суморне кише.
Мада када са друге стране погледам некад ми баш прија тишина.
Катарина Вјештица

Бела Грива

Као оштрим мачем ударали су хладни таласи Фолково тело.Утрнути прсти стезали су све јаче и јаче Белу Гриву.
Тонуо је Фолко све дубље у сан.Пред очима су му играле слике лепих тренутака проведених са братом и дедом.Чуо је деду како виче: ,,Пробуди се Фолко ,пробуди се."Брат је стајао поред деде и плакао.Чудесна светлост обасја деду и брата и не стадоше.Зари се хладан бол у Фолково срце.Отвори Фолко очи угледа плаво небо.Глава Беле Гриве борила се за ваздух.Фолко јако загрли Белу Гриву. Носила их је хладна река све брже и брже. У једном моменту зачу Фолко викање са обале: ,,Дечак и коњ у води, помози ми!Дајте грање." Ухвати се Фолко једном руком за грање а другом све јаче стеже Белу Гриву.Скочи рибар у реку и ухвати Фолка.Други рибари извукоше Белу Гриву.
Исцрпљени од борбе са реком Фолко и Бела Грива су непомично лежали на обали.Њихова љубав и пријатељство су се огледали у уморним и срећним очима.
Марио Гајдобрански

Бела Грива нов живот

Мени се крај романа баш и не допада, више волим срећан крај.Па ево ја сад имам песничку слободу да измаштам другачији крај.
Фолко је одавно порастао, сада има 30 година.Он има жену Марицу и ћерку Сандру.Још увек има Белу Гриву, а његова жена кобилу Сели.Бела Грива је већ стар коњ.Мала Сандра нема са ким да се игра као и њен тата што није имао кад је био мали.Једног јутра у штали се чуло тихо њиштање.Сандра је прва отишла до штале и видела леп призор.У штали су били Бела Грива, Сели и мало ждребе.Дала јој је име Лени.Сви су дошли да виде малу Лени, која је јако личила на Белу Гриву док је био мали.Кад је Лени мало порасла сви су заједно ишли у шетњу.Фолко је јахао Белу Гриву,Марица Сели, а Сандра је јахала Лени.Тако су радили све док Фолко није постао деда,Марица бака,а Сандра жена.Њен муж се звао Петар а син им се звао Лазар.Петров коњ се звао Мени, Сандрина кобила се звала Лени, а мало синово ждребе се звало Моле.
Тако се све вртело у круг, а занимање гардијан се преносило с колена на колено.
Невена Малић

У МОЈОЈ БАШТИ СВЕ ЈЕ МИРНО

Пошто живим у стану немам своју башту.Волела бих да је стварно имам,а не само у машти.

Башта из маште преко јесени изгледа као море златних рибица,због свог опалог лишћа.Није све златне боје,има и црвене,наранџасте,светло браон...Гране дрвећа су огољене, осирома-

шене,више нису у пуном сјају.Понеки листић је још увек са својим дрветом.Још понека биљка стоји усправно у кутку баште као да и она жели да види први снег. Ускоро ће златно

море постати бела ливада.Земља чека свој бели јорган да преспава зиму.

Ксенија

Размишљам о судбини старог Вујадина и његових синова

Стари Вујадин је био частан човек, као и његови синови.Они нису изабрали живот у којем ће да седе скрштених руку и да се надају да ће доћи неко ко ће да их ослободи од Турака.Они су изабрали живот у којем ће они бити ти јунаци и штитити народ.
,, Боље ти је једном погинути, него увјек туђина дворити."Тако гласи једна пословица која ме подсећа на Вујадинов поступак кад су га Турци мучили, а он није хтео ни за варљиве очи да им ода осталу дружину.Ту су умрли и он и његови синови.Хајдуци су отимали од Турака и давали сиромашнима.Стари Вујадин је хтео да буде један од њих, и постао је.
На муци се познају јунаци.

БЈАНКА БУЈАК